Degustacje, degustacje, degustacje! - Kann man Plinko Casino Spiele auf dem Smartphone flüssig testen?

Mein Neffe studiert Gestaltung und zeigte mir kürzlich, wie unterschiedlich Bewegungen auf zwei Smartphonebildschirmen wirken. Danach wollte ich mir eine Plinko-Vorschau genauer ansehen, weil sich daran langsame und schnelle Animationen gut unterscheiden lassen. Mir geht es ausdrücklich um eine kostenlose Darstellung, nicht um Einzahlungen. Lässt sich so etwas im mobilen Browser ordentlich betrachten? Interessant wären Hinweise zur Lesbarkeit der Ergebnisfelder und dazu, ob sich die Bewegung bei einem Wechsel zwischen Hochformat und Querformat verständlich verfolgen lässt.

Sjećam se te noći kao da je jučer. Sjedio sam u svom malom stanu na Trešnjevci, vani je padala kiša, a ja sam buljio u ekran laptopa. Bila je to jedna od onih noći kad te sve guši. Posao u skladištu me izjeda, cura me ostavila prije dva mjeseca, a mama stalno zove i pita kad ću se snaći. A ja? Ja sam htio samo da nestanem. I baš tada, dok sam prelistavao neke glupe stranice, naletio sam na reklamu za vavada besplatne vrtnje. Nisam ni znao što su vrtnje, ali zvučalo je kao nešto što ne košta ništa, a možda mi barem na pet minuta odvuče misli od svega.

Kliknuo sam. Iskreno, mislio sam da je to neka prevara, da će mi tražiti podatke kartice ili tako nešto. Ali ne. Bilo je jednostavno — registrirao sam se, dobio te vavada besplatne vrtnje i počeo. Prvih deset minuta ništa. Nula. Nula. Nula. Pa još jedna nula. Sjedio sam tamo, gledao te simbole kako se vrte i osjećao se još gluplje nego prije. Pa čak i ovo što sam dobio besplatno, uspio sam prokockati bez ikakvog veselja. Bilo mi je smiješno na jedan tužan način. Kao, čak i kad ne plaćaš, možeš izgubiti.

Onda sam otišao po čašu vode. Vratio se, a na ekranu je pisalo da imam još pet vavada besplatne vrtnje. Rekao sam si: ajde, još ovih pet i gasim. I tada se dogodilo nešto što me trgnulo iz te moje apatije. Prva vrtnja — ništa. Druga — ništa. Treća — tri ista simbola. Četvrta — opet nešto. Peta — bum. Nisam odmah shvatio koliko sam dobio. Gledao sam u brojke, trepnuo, pa opet pogledao. Nije bilo milijun, ali bilo je više nego što zaradim u dva tjedna. Samo tako. Od nečega što mi je palo s neba.

E, tu je počelo ono što bi moj pokojni dida nazvao "vrag po tebe došao". Ne u smislu da sam izgubio sve, nego u smislu da me uhvatio osjećaj koji nisam dugo imao — uzbuđenje. Ne sjećam se kad me nešto zadnje tako trznulo. Srce mi je lupalo, ruke su mi se znojile, a u glavi mi je odjekivalo ono: "Još samo jednom, možda opet uspije." I tako sam nastavio. Ne jako, ne s nekim ludim ulozima, ali nastavio sam. Sat, dva, tri. Kiša je i dalje padala, ali mene više nije bilo briga. Nisam bio u tom stanu. Bio sam negdje drugdje.

Narednih tjedana to mi je postalo bijeg. Znao sam doći s posla, umoran, ljut, prazan. Umjesto da razmišljam o svemu što ne valja, otvorio bih stranicu i uzeo te vavada besplatne vrtnje kad bi ih bilo, a kad ne, ubacio bih malo novca. Ne puno. Nikad više od onoga što mogu izgubiti. Ali dovoljno da osjetim taj neki čudni mir. Ljudi misle da je kockanje samo pohlepa. Nije. Za mene je to bila anestezija. Kao kad odete zubaru pa vam daju injekciju i ne osjećate ništa na sat vremena. Samo što ovdje nema zubara, nema bola koji će se vratiti kad prođe. Ili barem tako izgleda dok si unutra.

Bilo je i smiješnih situacija. Jednom me sustanar zatekao kako u tri ujutro slavim pred ekranom jer sam dobio neku sitnu kombinaciju. Gledao me kao da sam pao s Marsa. "Čovječe, što je s tobom?" pitao je. A ja sam se samo smijao, onako iskreno, prvi put u tjednima. Nisam mu mogao objasniti. Nisam ni sebi mogao objasniti zašto me to veseli. Ali veselilo me. I to je bilo dovoljno.

Naravno, bilo je i trenutaka kad bih se zapitao što radim. Pogotovo kad bih izgubio malo više nego što sam planirao. Sjeo bih, gledao u prazno i pitao se: "Jesi li ti normalan? Imaš 34 godine, a ponašaš se kao klinac." Ali onda bi došla noć, došla bi tišina, došla bi ta praznina koju nosim u sebi, i opet bih se vratio. Ne zato što sam ovisnik, nego zato što nisam imao ništa drugo što bi me držalo. Prijatelji su se odselili, obitelj je daleko, a posao je samo posao. Ovo je bilo moje malo kazalište u kojem sam glumio da je sve u redu.

I na kraju — je li bilo u redu? Nije bilo savršeno. Izgubio sam nešto novca, izgubio sam nekoliko noći sna, izgubio sam možda i malo dostojanstva pred sobom. Ali dobio sam nešto drugo. Dobio sam trenutke kad nisam mislio na nju, na stan, na račune, na budućnost. Dobio sam smijeh, dobio sam uzbuđenje, dobio sam osjećaj da sam živ čak i kad nisam bio siguran želim li biti. I na kraju, kad sam jednog jutra zatvorio taj prozor i rekao "dosta", nisam to rekao s mržnjom. Rekao sam to s nekim čudnim mirom. Kao da sam se zahvalio nečemu što me držalo na površini dok nisam naučio plivati.

Danas više ne igram. Ne zato što mislim da je to zlo, nego zato što sam našao druge načine da pobjegnem — trčanje, knjige, razgovore s ljudima. Ali ne kajem se. Ta vavada besplatne vrtnje, koliko god smiješno zvučalo, bile su mi vrata u nešto što mi je tada trebalo. Možda nije bilo zdravo, možda nije bilo pametno, ali bilo je moje. I ponekad, kad padne kiša i stan je pretih, sjetim se tog tipa koji je slavio pred ekranom u tri ujutro. I nasmijem se. Jer znam da je taj tip samo htio malo mira. I dobio ga je. Na kratko. Ali dobio ga je.